UTORAK, 29. oktobar 2013 - 15 - Žilijet Greko u 74-vorci

Jutros sam Sunce dočekao kada je stidljivo iskosa provirilo u moju sobu kroz tanak prorez u roletnama. Roletne su kod mene uvek spuštene da mi ne bi ulična rasveta burgijala po glavi. Pored mene ispovedna knjiga novinarke Brankice Stanković "Insajder, moja priča". Ko je gledao "Insajder" na B92 zna o čemu se radi. Ko pročita shvatiće to još bolje. Knjiga o hrabroj ženi, vrsnom novinarskom istraživaču. Njen "Insajder" je više rekao o kriminalu, korupciji, privatizacijama, švercu, pljački i zločinima nego svi sudovi ove zemlje. Knjiga se čita u dahu - kada ste zadnji puta čitali tko nešto da ne možete da prestanete. Ja i ne znam kada sam stao. Stvar je ubitačno jednostavno: kriminalci su naručili njeno ubistvo. Ona živi i stvara svoje emisije pod policijskom zaštitom. Ostalo pročitajte.

Moj ovogodišnji skormni  budžet mi je dozvolio da uzmem tri knjige na Sajmu Knjiga: već pomenutu, te "Alahove kćeri" Nedima Gursela i "Hamerštajn ili nepokolebljivost" Hansa Magnusa Encesbergera.

U autobus na liniji 74 u 1035 kod Sava centra ušla je Žilijet Greko i sela naspram mene. Sva u crnom. Košulja sa čipkanim obrubom, sa rukavima koji završavaju nešto ispod lakata. Dugačka, široka crna haljina do peta. Kukovi istaknuti kožnim kaiševima sa mnoštvom metalnih zakivaka. Koloplet metalnih narukvica zakačenih za podlogu od kože. Na svim prstima prstenovi različitih oblika, dužina i prepuni meni nepoznatih simbola. Oko vrata barem desetak dugačkih metalnih lančića sa privescima poput ogoljene lubanje, krila slepog miša pa i nekih drugih stvorenja koje ne prepoznajem.

Celu tu pojavu čovek bi lako utrpao u kategoriju nekog pomodnog, mračnjačkog tipa da nije izuzetno interesantne glave. Devojka ima izuzetno pravilne crte lica perfektno održavano. Ni traga od pirsinga, prstenova, zihernadli i naušnica koje bi mogli očekivati kad ugledate sličnu crnu spodobu. Obrve pažljivo uređene i povijene prema nosu u slapovitom luku. Na vrhu nosa  zatamnjene lenonovke preko kojih gledaju  prodorne tamne oči sa blagom crnom šminkom koja produžava krajeve očiju kao na egipatskim freskama. Sve to obrubljeno dugom crnom kosom, besprekorno ravnom i pažljivo na liniju isečenih krajeva. Iz šiški do pola čela ni jedna dlaka ne remeti zamišljenu liniju.

Devojka nije imala nikakvu torbu, pa čak ni mobilni nisam primetio. Sedela je opušteno i ravnodušno gledala ispred sebe. Delovala mi je vanvremeno.

Kad sam se zagledao u njenu glavu odmah sam video Žilijet Greko, tu muzu Sartra, Kamija, Koktoa, Prevera, Serža Gensburga i Žaka Brela. Ta Žena u crnoj rolki i kratkoj crnoj haljini. Ta Žena crne duge kose i nenašminkana lica. Ta Žena svoja i samostalne, uspravna i nepokolebiva.Da li sam negde pročitao da je ta Žena u dubokoj starosti održala koncert u Londonu i da je publika poludela kada ih je odvela u svet šansona. 

Mene je u putovanju međugradskim autobusom za Šabac neprestano pratila i ubijala u teme  narodnjačka muzika neke lokalne stanice.  Pokušao sam da nađem  deo autobusa u kome je zvučnik pokvaren. Sve je ostalo u autobusu bilo izdrndano i rastureno sem zvučnika. Sva je sreća što je do Šapca svega sat vožnje. To jest tako je trebalo biti. Na pola puta je pukla guma (ali baš pukla!) negde ispod mog sedišta. Vanjska, stražnja, leva. Vozač je stao, konstatovao činjenicu i nastavili smo put, doduše sporije, uz sve vibracije i klopotanje raspadnute gume. Po silasku sa autoputa naišli smo u nekom selu na vulkanizera i napokon za dva sata stigli u Šabac.

U povratku, išao sam autobusom sa pokvarenim zvučnicima. Ali ni svetla se nisu mogla upaliti tako da sam dremuckao u jednoličnom ritmu.

Dozivao sam u sećanje Žilijet Greko u liku jutrošnje saputnice.

Vozač je bio predusretljiv i stao na autoputu kod Studentskog grada tako da sam čas posla došao do kuće. Ispred Mišine radnje staro društvo. Velja farbar iz IMT prepričava šta je gledao na Discovery-ju. Traja dovlači iz radnje pivo.

Neću. Pio sam vino posle ručka u Šapcu.

Ajd, ne zajebavaj.

Istinu govoreći i bio sam žedan. 

Pa ti si fantastičan!

A autobus?

Kao da sam vidio dio filma "Ko to tamo peva!

;)

Divan si.

Josip

čitam čitam jedva čekam novi dan, kao da mi neko izmakne knjigu koju bih da slistim bez daha...pa ti ne bi trebalo da izlaziš iz autobusa...

letos sam pročitala Alahove kćeri, jako lepa i čudna knjiga, uvek se iznova preslišavam oko islama i svog skromnog znanja o njemu, ali trudim se...

piši...

Tanja