SUBOTA, 20. oktobar 2012. - 9 -

7.35  Sunce se radosno prolilo niz Bulevar Zorana Đinđića.
Kad pomenem Đinđića zasmeta me što je moj Bulevar AVNOJ-a po njegovoj tragičnoj pogibiji dobio novo ime. Ne mislim da on ne zaslužuje da se neka ulica nazove njegovim imenom, ali ne mogu se složiti da se takva čast zasluži brisanjem ranijeg naziva. Što njegovi navodni naslednici ne naprave neku novu ulicu i nadenu joj njegovo ime. Ali njima je odgovarao ovaj dugački bulevar koji se proteže od Hajata do Studentskog grada. Kome je više potreban AVNOJ. Današnja deca više i ne znaju šta je skraćenica značila.
Istina je da je Đinđić živeo u blizini. Poznavali smo se (vršnjaci) i često viđali ne samo u autobusu koji je tada imao broj 16B, sretali se u raznim prilikama za vreme studija pa i kasnije. Nekom sam zgodom u nekom društvu (posle njegove pogibije) pričao o druženju sa Đinđićem (u studentskoj organizaciji, zajedničim krađama knjiga po sajmovima knjiga, njegovom uspešnom švercerskom zanatu, autu koje je kupio u Nemačkoj na osnovu mog prava bescarinskog uvoza, osnivanje Demokratske stranke, nuđenje da posle petooktobarske revolucije uđem u krizni štab Energogasa i tsl), a neki mi je tip posle toga prišao i pitao da li bih napisao svoja sećanja na njega za nekakvu knjigu o Đinđićevom životu kroz priče savremenika. Odbio sam. Ličilo mi profitonosnu eksploataciju tragične ličnosti.

Post mortem vivisekcija.

U glavi mi se mota čuvena knjiga Vladimira Dedijera “Prilozi za biografiju Josipa Broza Tita”.   Niti je Đinđić Tito, niti je taj tip Dedijer.

Moja izdužena senka prešla je raskrsnicu, a suncem umiven autobus razdragano mi je pobegao niz Narodnih Heroja.
Sedam u naredni bus pored čoveka mojih godina u odelu koji je počeo da prelistava Politiku. 

Na naslovnoj strani: Dačić Tačiju: Kosovo je tvoje koliko i moje
Medijska priprema historijskog susreta bez javnog rukovanja  počela je pre nedelju dana kada je u antifašističkom žaru Dačić opleo Nemce pa su se Narodnjaci (naglo europeizirani radikali) zaklinjali da sa evropskog puta ne skreću. Da bi Dačić danima objašnjavao sebe uz horsku asistenciju Narodnjaka iz drugog ešalona koji treba da se pokažu u javnosti kao upućeni u državne tajne a da bi se dokazali svom novom gazdi (Vučiću) kao verni i pouzdani stranački narednici. Čini mi se da sam u nekoj od prethodnih beleški to predvideo. Ali nisam slutio da će tako brzo odleteti u Brisel i u jednočasovnom razgovoru sa Tačijem i Eštonkom utvrditi da je njegov srpski bedž na reveru veći od Tačijevog kosovskog. Ovo sprdanje spada u arsenal stvaranja imidža našeg pregovarača kao mudrog predstavnika našeg naroda koji će nadmudrititi «onog njihovog». Obazirem se na sve to onako usput, a navijam da taj suštinski pomak zaista dovede do nekog «historijskog dogovora».

U političkoj javnosti samo neke blede reakcije Koštuničinih demokrata tipa “zar razgovarati o Kosovu sa čovekom koji je organizovao vađenje organa srpskih zatvorenika”.  Mediji ne znaju zašto da se uhvate, izgleda da urednici nisu bili pripremljeni. Socijalisti hvale svog lidera koji ima odlučnosti da se uhvati u koštac sa teškim historijskim problemom. Tako Dačić krči put za kandidata za Nobelovu nagradu (setite se Kisindžera i Le Duk Toa, ili Šimona Peresa i Jasera Arafata. Ne bi me iznenadilo da za koju godinu to bude par: Ivica Dačić – Hašim Tači a možda i Eštonka sa njima. “Keti” kako je svi naši političari tepajući zovu). Isti taj Dačić koji je 90-tih u ime gradskog odbora socijalista predlagao Miloševića za Nobela.

Istog tog Nobela kojeg ove godine dobija EU. Koja, s obzirom na to kako je organizovana, nikako da nađe model i osobe koje bi nagradu trebale da prime.

Treba međutim čitati novog Nobelovca, kineskog književnika Mo Yana. Pravo je osveženje kako čovek piše i gradi priče.

Kad sam ušao u obasjanu Drinčićevu iznova sam se uverio da Sunce izvire na kraju te ulice ne samo da bi svojim blještavilom prekrilo sivilo zapuštenih fasada. Osmehnuta lica energično grabe ulicom.

Dobro jutro.

Zaista steta sto su ga ubili. Postao covjek heroj i mucenik. Napravili su mu uslugu. Da je pozivio jos koju godinu mozda bi i njegovi obozavaoci otvorili oci. Dovoljno mi je da se sjetim par njegovih izjava iz 1999 koje sam cula ovdje na TV pa da mi se smuci. Nikada necu shvatiti sta vi to vidite u tom tipu...
Pozdrav,
 Irena. 

Varaš se što se tiče obožavaoca. Malo ga je ljudi obozavalo za zivota.  Sada to cine profitabilnosti radi.
Ja ga cijenim iskljucivo zato sto je odlicno video u kakvom se opozicionom drustvu nalazi pa je gledao da iskoristi nalet potrebe za promenama da bi sto vise stvari reformirao. Ova zemlja i politicari ne vole reformatore pa su ga ubili.
Ne znam o kakvim izjavama iz 99 govoris. Moje misljenje o njemu nije bog zna kakvo ali bio je potreban da bi skinuo jednog Milosvica pod koji se sistem odista izopacio.