Ako zanemarimo prostor i vreme ili ga, kao fizičari-kosmolozi, gledamo kao singularitet, onda je svemir jedna košnica života. Nimalo slično našoj predstavi o ogromnom, hladnom i beživotnom prostranstvu. Nevolja je kada čovek uzme da meri stvari prema svom veku postojanja ili prostoru koga može obići peške.
Postoje u svemiru PLANEMI, što bi se u najkraćem mogli definisati kao planeti koji nemaju svoju zvezdu oko koje kruže, da ne kažem, planete bez Sunca. Ti planemi lutaju tako svemirom nošeni ili bacani gravitacionim olujama. Njih kao da neće ni jedan Sunčani sistem i svi ih se sistmi plaše. Zamisli tako da ti planem upadne u sistem i poremeti ga. Ili čak uništi.
Veliki broj usamljenih ljudi, u gradovima i selima jednako, žive kao planemi. Kao nežive planete koje nose vatru unutrašnjih vulkana ali okolnosti i gravitacija nikako da se namesti tako da budu u nekom Sunčanom sistemu.
Probudila me jedna ciganska banda. Udara "Kalašnjikov" u sadejstvu 3 trube, 3 horne i razlupanog bubnja. Zveči među zgradama "Kalašnjikov" pa "Đurđevdan" i nešto što nisam uspeo razaznati.Veliki broj usamljenih ljudi, u gradovima i selima jednako, žive kao planemi. Kao nežive planete koje nose vatru unutrašnjih vulkana ali okolnosti i gravitacija nikako da se namesti tako da budu u nekom Sunčanom sistemu.
A u vreme kada sam ja zaspao krenula je akcija "Grom 1" tokom koje je policija na stotinjak mesta u Srbiji u isto vreme pohapsila gomilu narkodilera. Kažu u mnogo je stanova na Novom Beogradu jutros provaljeno. U mom kraju je javna tajna da je bilo dosta stanova koji su služili kao štekovi za kriminalce,
A onda je usledio politikanski igrokaz dostojan lakrdijaških bećaraca.
A onda je usledio politikanski igrokaz dostojan lakrdijaških bećaraca.
Prvi potpredsednik vlade izađe na konferenciju za štampu sa direktorom policije, javnim tužiocem, specijalnim tužiocem za organizovani kriminal i nabroja broj stanova, broj ljudi, broj pištolja, broj komada municije, količinu evra, broj luksuznih automobila koje je policija u toj jutrošnjoj akciji našla i zaplenila. Svaka čast.
A šta fali? Fali ministar unutrašnjih dela koji je, setićete se možda, i predsednik vlade. Tj. drugi predsednik vlade kako izvoljevam kazati u poslednje vreme.
A šta fali? Fali ministar unutrašnjih dela koji je, setićete se možda, i predsednik vlade. Tj. drugi predsednik vlade kako izvoljevam kazati u poslednje vreme.
Uvide drugi predsednik vlade kako ga je prvi potpredsednik izradio pa brže bolje i on iskoristi neku priliku da nešto kaže. Ali, avaj, 1. potpredsednik mu ukrao prvenstvo u medijima pa je policijska priča predsednika vlade i ministra unutrašnjih dela ličila na pisanu izjavu portparola 1. potpredsednika.
Čorbu učini aromatičnijom predsednik države, g. Nikolić. On negde reče da 2. predsednik nikako ne bi smeo da stane uz bok Tačiju ukoliko, nedaj bože, dobiju Nobelovu nagradu sve sa lejdi Ešton koja žestoko lobira da se tako nešto desi. Jer kako da Srbin stane uz kosovskog Albanca koji je trgovao srpskim organima.
Na to, 2. predsednik vlade uzvrati ljubomornom g. predsedniku da je upravo on, dakle predsednik Nikolić, terao njega, dakle, g. predsednika vlade, da pregovara sa Tačijem.
Imaće pljuvačka štampa šta da piše u ovo dosadno prednovogodišnje vreme kada uredici brinu šta da umetnu u novine između recepata za novogodišnju trpezu i izbora sportiste godine.
A možda bi mogli da pišu i o feudalizaciji Srbije. Najpre su Krkobabići osnovali penzionersku stranku i podelili ministarska direktorska mesta. Dahija Velja Ilić i njegov brat spahija naizmenično vladaju Čačkom. Predsednik Nikolić, koji je zamrzao članstvo u naprednjacima (on je kanda predsednik svih Srba sveta), ipak se pobrinuo da mu sin bude predsednik Izvršnog odbora stranke koju je osnovao. Neko mora da pripazi na Vučića.
Jednog dana kada odrastu Vučićeva i Dačićeva deca...
Jednog dana kada odrastu Vučićeva i Dačićeva deca...
Beše jednom neka mineralna voda "Palanački kiseljak". Možda i sad postoji. Dobra je za špricer.
E ta mi sintagma leži za ovu našu kafansku politiku.
E ta mi sintagma leži za ovu našu kafansku politiku.
Moram malo da se vratim na jučerašnju Cecu pošto sam danas imao "bilateralne" rasprave sa nekima od vas.
Sećaju se stariji principa demokratskog centralizma koji je vladao u ondašnjoj partiji. Kao imamo mi pravo na partijskom sastanku da se svađamo, ali moramo doći do jedinstvenog stava i da ga svi zastupamo (protiv koga i za koga?) u javnosti.
Tako mi možemo da se zgražamo nad potezom države koja organizuje JAVNU proslavu i kao prvu zvezdu proslave postavlja Cecu koja je za mnoge simbol ne samo idiotizacije nego i svih onih govana koji su se digli sa dna ustajale baruštine za rata i posle rata.
E taj talog, valjano potpomognut čuvarima hramova nauke i religije, na vlasti je od 90.tih u raznim pojavnim oblicima. Jedino što su se od zagovornika Srbije do Tokija pretvorili u europoide pa deluju pristojno i namirisano. Promenili su i boje kravata. Doduše u đepićima sakoa mogla bi se naći čačkalica i soda bikarbona.
Također ne mislim da će u novogodišnjoj noći po beogradskim ulicama vonjati pijani šljam od naše omladine i dragih nam gostiju iz Slovenije, Hrvatske i drugih bratskih republika. Ne, dragi moji, oni će doći da se provedu i da pričaju posle kako im je bilo. I slaće u ponoć SMS sa najboljim željama svojim roditeljima, prijateljima, momcima i devojkama.
Baš kao i svi mi koji ne volimo Cecu niti takvu vrstu muzike.
A zamislite na primer da na dočeku sviraju filharmoničari. Ovi što dolaze zbog Cece - možda poneko (jer nema kud). Mi ne bismo došli - možda poneko (da me razuveri). A kad ne bi morali, ne bi došli ni sami muzičari.
Vala, dosta sam tupio o tome.
Može li jedna lepa pesma? Zvonko Bogdan? Može.
Svirci moji, još je rano
Tek je ponoć tu.
Svirajte mi polagano
Uspavajte nju.
Propio sam tri imanja
Još se smije iz čokanja
Pusti te je neka sanja
Lepa je u snu
Propio sam sto lanaca
I četiri konja vranca
Pusti te je neka sanja
Lepa je u snu
Svirci moji još je rano
Tek je oko tri.
Još je noć pod jorgovanom
Ona tamo spi.
Izludi me kako diše
Jorgovanom sve miriše,
Neće biti nikad više
To što noćas bi.
Svirci moji, valja poći
I noć ima kraj.
Ubiće me njene oči
Sprži će me sjaj.
Dan se rađa, jutro rudi
Budite je, nek mi sudi,
Kažu zorom grešni ljudi
Odlaze u raj.
Dan se rađa, jutro rudi
Budite je, nek mi sudi,
Kažu zorom grešni ljudi
Odlaze u raj.
Svirci moji, valja poći
Jer sve ima kraj.
Svirci moji, još je rano
Tek je ponoć tu.
Svirajte mi polagano
Uspavajte nju.
Propio sam tri imanja
Još se smije iz čokanja
Pusti te je neka sanja
Lepa je u snu
Propio sam sto lanaca
I četiri konja vranca
Pusti te je neka sanja
Lepa je u snu
Svirci moji još je rano
Tek je oko tri.
Još je noć pod jorgovanom
Ona tamo spi.
Izludi me kako diše
Jorgovanom sve miriše,
Neće biti nikad više
To što noćas bi.
Svirci moji, valja poći
I noć ima kraj.
Ubiće me njene oči
Sprži će me sjaj.
Dan se rađa, jutro rudi
Budite je, nek mi sudi,
Kažu zorom grešni ljudi
Odlaze u raj.
Dan se rađa, jutro rudi
Budite je, nek mi sudi,
Kažu zorom grešni ljudi
Odlaze u raj.
Svirci moji, valja poći
Jer sve ima kraj.
Vala, dosta sam tupio o tome.
Mislim da treba i dalje tupiti o tome. Ja se vise ne usudim tako govoriti, ispada da se Francuzica pravi vazna. Treba tupiti jer je to mnogo vise nego jedna Ceca ili jedan Thompson - kako ste lijepo pokazali u biljesci. Ljenost - intelektualna, moralna - im dopusta da tonu u glib i prave se da ne vide. "ma neeee, rece mi jedna prijateljica cije su kceri isle na Thompsonov kkoncert, kakvo Ustastvo, svi idu na Thompsonove koncerte, radi muzike!"Stadion urla Za dom spremni - ma ne znaju mladi stoje Ustastvo!
Ne znaju, niti treba da znaju za ustastvo svojih djedova, izmislili su oni svoje, ne treba tu puno znanja.
Kad mi dođu soliti pamet sa cenzurom u vrijeme komunizma, odgovorim upravo to : "Bar nismo morali slusati sva govna koja su sad isplutala na povrsinu"
Ovo je slikano u centru Zagreba, za smijati se ili za plakati?
Cornelia
Draga Francuzice,
Pajceke prebačene preko ramena u centru Zagreba gledam kao duh vremena (bješe li Edgar Morin?). Obratite pažnju na osobe koje ih nose: urbani ljudi. Potom: pajceki su uredno vezani i umotani u najon. Prije 30 godina (ili više, kako gdje) bili bi umotani u novinski papir ili u najboljem slučaju u masni mesarski. Dalje: ne vidim, ali pretpostavljam da imaju žig, to će reći, pregledani su. Ergo, očigledan je pomak koji je demokratsko društvo napravilo u odnosu na komunističko jednoumlje.
A opet, nadam se da ti smiješni, napaljeni, nabildovani Thompsoni postaju ikonografija za suvenirsko slikanje. Takvu su sudbinu doživjeli ovdje folklorni četnici sa šubarama i kamama. Oni će se ovih dana pokazati po palanačkim pijacama birajući prasiće iz gepeka automobile (bez žigova i sanitarne kontrole) zavaravajući se da kupuju "domaće", "pravo seljačko" i da je to miris ognjišta iz koga vuku porijeklo.
A mi, urbani mondijalisti, kupujemo u "Mercatoru" ili nekom drugom tražnom centru. Sve fino umotano, čisto kao iz apoteke.
Lenjin je mislim rekao nešto kao:"zagrebi svakog našeg komunistu i naći ćeš nacionalistu". Ili tako nekako.
Zato, slažem se, ne treba nikada prestati sa "tupljenjem" o opasnosti fašizma.
No moje bilješke su namjenjene prijateljima. Nisam kolumnista kakvim bi me neki moji prijatelji htjeli vidjeti. a za moje prijatelje pretpostavljam da misle ili imaju stavove slične mojima. Ne, ne. Nisam ja u to uvijek i do kraja uvjeren, pa za svaki slučaj ipak dodirnem tu temu.
Na početku ovog pisanja imao samo potpuno drugu namjeru. Vaš me komentar podsjetio na Eriha Froma i "Anatomiju ljudske destruktivnosti" koju sam danas uzeo u ruke poslije dobrih 30-35-40 godina. No, vi ste psihoanalitičar(ka) pa nije potrebno da vas podsjećam. Dosta se o tome pričalo u krugu psihologa u kome sam se kretao u vreme mog kratkog braka sa Anom Pešikan (tada je bila samo psiholog u Insitutu za psihologiju, kasnije je doktorirala pa bogme bila neko vrijeme i srpski ministar za nauku. Šalio sam se sa njome da bih morao napraviti vizit kartu sa titulom: Bivši muž sadašnje gospođe ministarke. Kad je deminisionirala rekla mi je da dodam na vizit kartu: bivši muž bivše ministarke. Moram priznati da je jedna od ređih koje znam da je ostala normalna posle ministriranja).
Uh, zamorih se. Dan je bio neobično popunjen za nedjelju. Jutro je počelo sa dvjema Smodlakama, pa se uključio Erih From, zatimn sastanci u nizu do predveče. Jedan jedini obrok danas i taj prilično kasno. Još me čekaju obaveze. The night is young.
Proguglala sam Ana Peskan : razumijem da vam je razvod tesko pao, iteresantna je ona osoba, inteligentna, energicna, lepa zena… Ja sam predavala na odjelu za Sciences de l'Education,ali ne na istom polju, pricala sam uglavnom o psihickom razvoju djeteta kroz psihoanaliticke prizme. Sve do lani, kad mie vise nije zabavljalo jer su studenti postali neinteresantni, nivo je strasno pao. Nisam pravila univerzitetsku karijeru, vise iz hobbyja.
A sto se Kosova tice, bila sam beeesna sto su Srbi tako glupo postupili i izgubili te divne manastire koje sam obisla u mladim danima.
U moj Grad vise ne volim ici, postao je vasar.
Ajde, da vas ne ometam u poslu ! :)
Cornelia
Ceo bogovetni dan (van onog dijela sa sastančenja) sam za računarom. Solarni paneli, optimizacija upravljanja hidroelektranama, rudnik zeolita, proizvodnja struje i toplote iz komunalnog otpada....Toliko različitih stvari: studije izvodljivosti, prevođenje, odabiranje, skraćivanje, proračuni. Nužnost me tjera da narednih 10-tak dana ne dižem glavu iz toga.
Svaka mi prilika za odlaženje u nešto drugo koristi. Odmara me.
Doduše, današnja tema o streljanom Somalijcu je teška sama po sebi. Makar sam je istovario iz sebe.
--
Abelaru i Heloizi su napravili spomenik na Père Lachaisu, nakon stoljetnih migracija. ali uvijek zajedno. Necete vjerovati, nisam nikad bila na tom groblju, ne idem na nikakva groblja. Iako nekad pomislim da bi mogla staviti neku ruzu na spomenik. Samo ne vidim zasto. Totalno sam neromanticna :))
Daklem, Big Brother me doveo na vasu stranicu fejsbuka, i na stranicu Ane Peskan, i njene interese koji su blizu mojima. Kultura za djecu - moja borba je kultura kao terapija za mentalno bolesnu djecu.
Nisam ni ja ljubitelj grobalja. Zapanjuje me srpska strast za zadušnicama i čestim odlascima na groblje. Moji grobovi su razbacani. Otac mi je sahranjen u Karlovcu 1962 (poginuo je mlad u 37. godini), moja napaćena sestra je sahranjena u Stančiću pored Zagreba gdje Zavod za mentalno zaostalu djecu sahranjuje svoje štićenike. Majka je kremirana i urna položena u Zemunskom groblju. Kad dođem u Karlovac, posjetim očev grob. Majčin katkad, kad mi dođe. To skoro nikada nije na neke posebne datume. Živim u Beogradu bez ikakve svoje familije u blizini. Zato brinem o sestri i njenima u selu pored Šapca.
Na facebook ne idem, ne stižem. Napravila ga je jedna moja prijateljica bez mog znanja. Pristojnosti radi odgovaram kada neko nešto napiše.
Vako : klikne se i onda vidis sve gluposti koje drustvo pise. Nista ozbiljno.
Ja sam za blog. Pocela sam jedan portal, za djecu i kulturu, pa mi je prekomplicirano, preci cu na blog jer je komotno, ionako niko ne cita sem prijatelji; previse ih ima.
Vrijeme vecere, cujem i moji su ostavili kompjutere i poceli se vrtit po kuhinji! :))
Нема коментара:
Постави коментар