U 6.15 kiši u jutarnjem mraku. U jakni sa kapuljačom idem duž Narodnih Heroja, preko autoputa do bulevara Milutina Milankovića. Srećem komšiju iz mog ulaza koji se vraća sa posla noćnog čuvara.
- Dobro jutro Mile, šta ima?
- Ništa. Sinoć sam puko 3 soma. Hrvati izgubili od Škota, majku im j... . Pogodio sam deset parova i zajebu me ustaše.
Na trotoaru, biciklistička staza se ukršta sa urezanom, uskom, katranisom trakom gde je pretpostavljam skorije postavljen optički kabal. Obeležena biciklistička traka podseća me na poligon za učenje saobraćajnih znakova i kretanje u saobraćaju u Šancu u Karlovcu. U 7. ili 8. razredu osnovne škole tamo smo za časova OTO išli i vozili Tomosov školski moped.
Prolazim pored dvospratne, crvene, nasukale Koste Konkordije i čitam na ulazima da su kancelarije zauzele nekakve firme sa raznim stranim nazivima.
Zgradi se primiče jedna devojka kratke riđe kose u crnoj, zakopčanoj, kratkoj jakni. Ispod jakne vire duge rese šala bež boje. U pantalonama, koje se sužavaju kod članaka ubačenih u jesenje, kišne duboke cipele bez potpetica. Jedna normalna devojka/žena ući će u birokratizovanu mašinu neke od firmi u nasukaloj Kosta Konkordiji gde će odrađivati administrativne poslove po definisanim, često obesmišljenim, procedurama.
Milutinov bulevar završava kod Tošinog bunara koji spaja Bežaniju i blokove pored Save sa Zemunom. Skrećem ulevo pored još jednog nasukanog broda. Ovaj je nekako manji, sivo beli i nekad je u njemu bio SDK, pa ZOP, a sada ga valjda deli neka banka sa filijalom Poreske uprave. Kojh 20 metara dalje na istoj levoj strani, naređale se ciganske potleušice.
Ispod podvožnjaka železničkog stajališta (dakle nije stanica kao sam do jučer mislio) "Tošin bunar", autobusko stajalište istog naziva. Čovek čeka autobus i rešava sudoku.
Penjem se stepenicama (142 jučer izbrojana stepenika) s leve strane (pravac ka gradu), ispod grana jednog dobro izraslog oraha. Čuje se petao iz dvorišta neke od kuća uvučenih u padinu brda.
Prošla su četiri grafitima išarana vagona Beovoza i srećem se sa putnicima iz Batajnice. Žurni kišobrani probuđenih ljudi. Svako sa svojim fiksiranim dnevnim obavezama.
Dok sam uspeo do Bežanijske kose, nebo se razdanilo, kiša prestala. Srce ubrzanije kuca (ipak sam se popeo na neku osmospratnicu).
Dok sam uspeo do Bežanijske kose, nebo se razdanilo, kiša prestala. Srce ubrzanije kuca (ipak sam se popeo na neku osmospratnicu).
Nagrada sledi odmah: Bledo se crveni na istoku obzorje u tankoj traci između Avale i oblaka. Piramidalni trougao paučinastih kablova Mosta na Adi na crvenkastoj podlozi dolazećeg dana. Pomalja se narandžasta Sunčeva lopta levo i ispod solitera koje Novobeograđani zbog trouglaste osnove zovu "Mercedesicama".
Magija narandžaste Svemoći traje par minuta dok se Sunce nije popelo iznad oblaka. Vredelo se popeti za uživanje u tih par minuta stapanja sa našim praroditeljem.
(Kasnije se ispostavilo da se tim nekolikim minutama priključilo nekih 10-tak minuta zalaska, kada se Sunce negde iza Surčina spustilo ispod oblaka koji su nas celi dan pritiskalo i polivalo. Tih 10minuta Novi Beograd je bio premazan jasnim, prozračnim oker bojama i izgledao je praznički našminkan.)
(Kasnije se ispostavilo da se tim nekolikim minutama priključilo nekih 10-tak minuta zalaska, kada se Sunce negde iza Surčina spustilo ispod oblaka koji su nas celi dan pritiskalo i polivalo. Tih 10minuta Novi Beograd je bio premazan jasnim, prozračnim oker bojama i izgledao je praznički našminkan.)
Mehanički glas najavljivačice na železničkom stajalištu.
Beovoz za Batajnicu dolazi na stajalište.
Beovoz za Batajnicu dolazi na stajalište.
Na crvenoj Kosta Konkordiji pali se svetlo u jednoj kancelariji na drugom spratu. Da li je to moja nova riđa poznanica u kožnoj jakni došla na posao?
= 0 =
Danas spremam pileću čorbu sa karfiolom, celerom i šargarepom. Stavio sam i iseckan celerov list, mada sam se posle pitao može li.
Može.
Može.
Okerski premaz sa zapada izbledeo je pa potamneo odmah nekako posle 18. Proverite na internetu šta o tome kaže astronomi.
Нема коментара:
Постави коментар