SUBOTA, 7. decembar 2013. - 52 -

DORUČAK. Pravi.

Slanina, njeguška kobasica.

Hleb.

Crveni luk, paradajz.

Kisela pavlaka.

Za moj doručak pobrinuli su se ratari, mlinari i pekari.

Svinje, farmeri i mesari.

Seljaci koji sade luk i vlasnici staklenika.

Krave i mlekari.

Između njih i mene ubacili se silni trgovci, a pre toga još i hemijska i naftna industrija. Poreznici, uvoznici i carinici. Mašinska industrija, kamioni i vozači. 

Društvena podela rada.

Nelsona Mandelu će razvlačiti po ulicama gradova. Iza toga su svi oni novobogataši koji su žmirkali na sunce iz njegove senke.

U Bosilegradu, zabitom mesto negde naslonjenom do Bugarske, ima jedan čovek po imenu Vladimir Zaharijev koji je već 12 godina biran za gradonačelnika. Prvi građanin malog mista. Ali zaista prvi. Kad čuje da je neko u nevolji - eto njega. Nekom seljaku sa devetoro dece koji nikada nije tražio nikakvu pomoć jer to smatra sramotom - pomogao tako što je naredio lokalnom vodovodu da ga džabe priključe na vodu i organizovao kopanje kanala do kuće da se položi cev. Čuj organizovao, otišao tamo i kopao sa svima drugima. Organizovao da se sugrađani leče u Bugarskoj koja im je goegrafski bliža od bilo kog grada u Srbiji. Studenti studiraju u Sofiji. Igra šahovsku simultanku povodom godišnjice nekog sportskog društva. Asfaltira ulice. Snalazi se za pare. Krši zakone i procedure. Svagde je prvi. I svaki puta kada ga vidite da ide kod nekoga u posetu, sa svima se grli i ljubi. Izgleda pustopašno i bekrijski. Ženio je sina i bio prvi u veselju, plesu i pesmi. 

Otiđite malo na sajt opštine www.bosilegrad.org i samo će vam se kazati.

Eto jednog lokalnog Mandele.

Čovek može sedeti, ležati, stajati, ćutati i čekati da se život desi. Ili čak pomisliti da je u tome život.

A može i uzeti život u svoje ruke.

Zazimilo. Mušmule pale na 80 dina kilo. Kao karfiol.

Rižoto sa piletinom, karfiolom i mrkvom. 

Salata od rdeče pese i praziluka,

A za poslasticu sam danas uzeo Vesnu Parun. 

Zima ide, ide zima
mali zeko mamu ima

zima ide, ide zima
mali zeko šumu ima

zima ide, ide zima
malo zeko krzno ima

samo jedno zeko nema
seku da joj krevet sprema

da joj hladne šape grije
dok u šumi vjetar vije.

Pogledajte nisu li noge drage osobe provirile ispod ćebeta, pa ih pokrijte. 

Proverite kako uredno i pravilno diše neko ko spava pored vas. 

Recite onih par reči koje svako voli da čuje. 

Predivno Vuki,

Pusa 

Jerina

Mnogo me dirnula vasa subota. Sto ne stavite to sve na blog, to je bar jednostavno, pa da imamo pregled - koje malo cudo  je Branko Vuksan zabiljezio petoga aprila itd ? kako rece onaj vas pjesnik s facom od Sulejmana Velicanstvenog : stavljala je ruze u kutiju, i kutija je jos tu.
(zaboravljam imena, pamtim face)

lijepi pozdrav, Kornelija

Branku svako priznanje.

Tekst miriše, dodiruje, čuješ i vidiš prizore. 

Na komentar:

"Prosto da se Čovjek zapita - gdje li se do sada skrivao ovaj Čovjek od pera... ;)"

jedno  drugo pitanje . Gdje to mi ostali gledamo ,  zašto su naše oči lijene, zašto to ne vidimo sami?

A mnogi od nas  nabacili i naočale da "bolje" vide.

Srećom, barem imamo  Branka da nas podsjeti na bogatstvo života oko i izvan nas .

I da unatoč toj raznolikosti  treba "pod ćebe" "zagrijati šapice" drage osobe, a može i svoje.

I da je to jednako važno, a možda i najvažnije.

Laku noć budnima.

Silvana

potpisujem svaku riječ.

laku noć, Silvana!

Josip

Daaa, ajde Vuki paralelno sređuj sve zabilješke kako mislis da odgovara tvom toku misli i interesu čitalačke publike pa da se štampa knjiga.Odlicna ideja od century of podrške (pardoncek lpg:)  Angažirano, podsjetila me ideja na Dnevnike od švicarskog nobelovca  Maxa Frischa , povremeno joj se vracam zbog isto  provokativnih misli tj. sokratovskih pitanja
A onda cemo svi mi organizirati promociju knjige , uh, što volim evente s zanimljivim povodom i nestandardnim ljudima.
Jurim dalje u Nusa Dua i masem znanima i neznanima

Jerina