UTORAK, 17. decembar 2013. - 62 -

Čini se da mi faza sna sa snovima dolazi ujutro. Jutros mi se nije ustajalo koliko je san prijatan bio. Iako je san u momentu ishlapio, prijatnost me držal još kojih 5 minuta. Mora a je bio nekakav seks u pitanju. Ili sećanje na ljubav.

E baš ovde, sada i na ovom mestu dobro mi dođe Lorka.

Noć ne dolazi

da ti ne bi došla meni
ni ja tebi.

Ali ja ću ići

i kad bi mi sunce škorpija grizlo

slepoočnice.

I ti ćeš doći

sa jezikom opaljenim

slanom kišom.

Dan ne dolazi

da ti ne bi došla meni

                                                                                                                ni ja tebi.

Setih se jedne od neostvarenih gimnazijskih zaljubljivanja. ONA došla iz Banja Luke (posle onog potresa), JA nekakav predsednik omladine u gimnaziji i relativno poznat momak.  Pravio sam i organizovao kojekakve scenske skečeve koje bi igrali po kasarnama i domovima JNA.  ONA je htela da napravimo dramsku sekciju i igramo Dom Bernarde Albe. Ja sam pristajao na sve iako ništa o toj komplikovanoj Lorkinoj drami nisam znao. Stvar nije imala nikakve šanse ali JA sam uporno podgrijavao njenu ambiciju ne bi li joj bio što češće i što više u blizini. A onda ONA naprosto ode iz Karlovca.  

Danas na jednoj panel diskusiji o upravljanju otpadom. Nadležni iz ministarstva, agencije za zaštitu životne sredine, parlamentarnog Odbora za zaštitu životne sredine, profesori, direktori komunalnih preduzeća i ljudi iz nevladinih organizacija. Svi solidno upućeni u problematiku harmonizacije naših propisa sa evropskih u pomenutoj oblasti. Neupućen čovek lako bi iz izlaganja razlučio kada se za reč prijavi neko iz sfere politike: opšte fraze, načelni stavovi, "mi moramo", "od nas se očekuje"...Kada govore profesionalci zaposleni u državnim agencijama  priča je drugačija, ljudi su dosta uradili, znaju šta treba, ali niko od njih ne sme da kaže da se sa svakom promenom vlasti (tj. promena stranaka na vlasti) dolazi u fazu stagnacije a često i nazadovanja. Imenuju se novi (partijski) ljudi koji ne znaju materiju. Novim ljudima treba vremena da se upoznaju sa stvarima iz svoje nadležnosti - za to vreme ne usuđuju se da nastave sa započetim poslovima, niti započinju nešto novo. Priča jedan profesor iz Novog Sada kako je evropski prosek za završenje nekog ozbiljnog projekta u krugu: reciklaža - spaljivanje - deponija oko 7 godina. Kod nas nije ispod 10 godina i koliko on zna završeno je samo nekoliko projekata i, gle čuda, to su uvek bili oni projekti na kojima je čelni čovek projekta bio tu i na početku i na kraju projekta. Drugi projekti započeti u isto vreme stali su svaki puta kada se prvi čovek promenio.

Sva ova eksplikacija samo da bih ilustrovao  sopstveni strah o našem udaljavanju od sređivanja institucija države. Predsednik naprednjaka Vučić uživa natpolovičnu podršku biračkog tela zbog priča protiv tajkuna i korupcije i trpi pritisak svojih kadrova da posmenjuju sve žive kadrove od mesnih zajednica do republičkih organa. Oni moraju negde da zasednu, da se uhlebe. I opet sve iz početka. Dok oni nešto nauče...

Jedna mlada žena iz publike (ime ostalo upamćeno vašem beležniku) govorila koliko je nemoguće doći do egzaktnih podataka po opštinama o količinama deponovanog otpada i kako izveštaje koje opštinska komunalna preduzeća prave vrve izmišljenim podacima. Bio sam zanet njenim profilom i upletenom kosom dok nisam čuo objašnjenje nekog rukovodioca iz Agencije za zaštitu životne sredine: 

Rukovodioci komunalnih preduzeća su na velikim mukama kada im tražimo izveštaje o otpadu jer imamo vrlo definisan upitnik. Pošto oni trebuju gorivo, gume i sav ostali potrošni materijal za svoje kamione za odvoženje smeća, a to se radi na osnovu broja tura i prevezenog smeća, oni u izveštaj često stavljaju nerealne cifre plašeći se da njihov izveštaj ide ljudima iz finansija koji bi mogli da im daju manje para. Onda ih mi zovemo, jer vidimo nelogičnosti tipa: prevoze 50 kg smeća dnevno po čoveku; a oni se vade i svađaju sa nama.   

Ciganka u autobusu drži dete na kuku i sa nekom kanticom u slobodnoj ruci prosi. Ima tako mlado lice. Nije bilo osobe koja nije spustila koja dinar u kanticu.

Preko dana sam se dakle bavio otpadom. Čitao nekakve projekte o kogeneraciji i biogasu. Naveče sve to čovek mora izbaciti iz sebe. Prošetah trasom upisanom kao kod automatskog pilota.  Pred ponoć hladnoća je ledila tlo i grizla za uši i nos. Nebo nisu prekrile zvezde i ni traga Lorkinoj luni. 

Kamion sa đubretarima rondao je kantama. 

Da ne bih baš završio sa otpadom, kod kuće se osvežih dvema mandarinama. Koru sam stavio na rebra radijatora. Neka se prostre miris Španije i neka oživi Federiko Garsija. 

U jutro zeleno
hteo bih da sam srce.
Srce.
U kasno popodne
hteo bih da sam slavuj.
Slavuj.
(Dušo,
odeni se u boju narandže.
Dušo,
odeni se u boju ljubavi.)
U jutro živo
hteo bih da sam ja.
Srce.
A s' večeri
hteo bih da sam tvoj glas.
Slavuj.
(Dušo,
odeni se u boju narandže.
Dušo,
odeni se u boju ljubavi.)

---

hvala za Lorku... i verde stihove...
pocela po sluzbenoj duznosti da citam Sen Dzon Persa, a sad ga ne ispustam, promakao mi je kada je trebalo da ga citam, opet po sluzbenoj duznosti...
laku noc

Tanja

Dobrojutro, bonjour,

Sinocnja prica o otpadu me podsjetila na onih 315 tona opusaka skupljenih godisnje na trotoarima Pariza - izjava nacelnika, ne zna se kako je mjereno, ali istina da se grad pretvorio u jednu ogromnu pepeljaru otkad je pusenje skoro svugdje zabranjeno. Nikad ne bacam opusak na tlo, ali mi se od toga ogadilo pusenje !

Beogradski autobusi su teatar, uvijek se nesto dogadalo - u proslosti, ne znam sad.

Lijep dan !

Cornelia

Svaka ti čast: Lorka, pomorandža, kora na radijatoru i miris Španije. Morala sam da pročitam i onaj otpad čiji sam miris takođe, osetila!

poz, zdenka